MORUZGVA

MORUZGVA

Kiša mi kaplje po oluku. Prvo se čuje na krovu pa na limu prozora, a onda na donjem kroviću ispod njega. Ležim u krevetu i zurim u kosi strop moje sobe. Lažem, moje i sestrine sobe. A kiša i dalje pada (tata bi reka-"a šta će kad nema skale da siđe"). Sviđaju mi se ti zvukovi. Tihi i nježni i ugodni. Kao da me tješe i umiruju. Volim ovaj Lukšić, a brzo ćemo morati odseliti u neki drugi podstanarski stan. Zašto opet? Ljuta sam na njih. Zašto ne možemo bit ka ostali normalni ljudi. Dosta mi je kamiona, vreća,zamatanja stvari u odvratni novinski papir, pozdravljanja sa namještajem, prozorima, krovovima, skalama svih stanova koji su nekad bili „moj“ dom. Ništa zapravo nikad nije stvarno naše. Hoću imat svoje prijatelje i sutra, neću opet sve iz početka…

Neda mi se sve to iznova ponavljat. Glupi začuđeni pogledi, odvratni prazni zidovi, kutije di god se okreneš, upoznavanje, ispitivanje, navikavanje i stalni strah „za koliko dugo?!“. Kvragu. Volim Kaštel Lukšić i don Ivana i moju ekipu i plažu na Palacu i onu klupicu na Šulavom di sam se prvi put u životu poljubila i Dariju zbog tog dala plesku, baš doli ispod Zrinkine kuće.

Sidim na zidiću i plačem. Buljim u plićak. More je užasno prljavo, ali nije važno,volim ga baš tu di je i kakvo je i taj kamen po kojem se valja. Gledam skale za u more, valovi se igraju po njima. Gore-dolje, sasvim normalno ka da se sutra ništa ne događa. More je šporko a na kamenu jedna crvena zatvorena kuglica koja prkosno govori da je ipak lipo. Slaže se samnom. Ne mogu se sitit kako se ono zove, a tila bi se sićat tog trenutka zauvik. Neko mi stavlja ruku na rame, a ja se tek sad ne mogu zaustavit plakat. Ne moram se ni okrenit, znam da je to moj najbolji prijatelj Cince. Rekla sam mu da me pusti na miru. Ne volim da me gleda dok plačem…

Napisala sam im pisma. Svima i Celi i Bošku, Piletu, Cinci i Kati. Rasplakala sam se nad svakim. Najteže mi je bilo pisat Bošku, ipak sam u njega zaljubljena. To je bio moj oproštaj. Oni se čude, govore pa ne umireš, Split nije tako daleko. Možda ćemo se još viđat. Sigurno hoćemo, ali stvari više nikad neće biti iste. Oni to ne znaju. Ja znam. Previše sam već puta ponavljala lekciju. Nikad mi ipak nije bilo ovako teško. Ovaj put kao da sam unatoč strahu ipak pustila male korjenčiće…a sad me opet čupaju. I boli.

Upijam mirise, zurim u njihova lica, dodirujem kovanu ogradu naših skala, najradije bi zagrlila onaj red divljih kestenova uz cestu, ali ne bi me razumili, ni kestenovi, ni promatrači. Zašto bar ne mogu zaustavit vrime dok me sve to duboko ne ispuni kad sve to ne mogu utrpat u kamion i odnit sa sobom.

Hodam istom starom cestom i uzalud pokušavam da mi se stopala urežu u asfalt, tila bi da soba zauvik ima moj miris. Tila bi ovdje duboko utisnit svoj trag, a ne da opet bez traga nestanem…